Vladimir Gligorov: Dramatično poboljšanje

Novi magazin – 17. juli 2017. 08:00

“Ekonomska situacija u Srbiji se dramatično popravila od usvajanja ekonomskog programa” koji podržava MMF stendbaj sporazumom.

Tako ocenjuje MMF u najnovijem saopštenju. Šta se bitno (dramatično) popravilo? Za MMF uvek je reč o makroekonomskoj stabilnosti. Gde je pre svega važno stanje u javnim finansijama, mada ne zbog njih samih već zbog mogućeg uticaja na platni bilans i na finansiranje stranog duga zemlje. Jer, pojednostavljeno govoreći, veća javna potrošnja, finansirana zaduživanjem, veći uvoz, i to uglavnom potrošne robe, verovatno ubrzanje inflacije, sporiji rast izvoza, rast stranog duga, eventualna potreba da se značajnije koriguje kurs, što poveća teret otplate stranog duga u dinarima, što sve može da vodi potrebi da se MMF pozove u pomoć, do čega je i došlo. Stendbaj programom se novac pozajmljuje zemlji da finansira strane obaveze ukoliko drugih izvora nema, uz uslov da troši manje, štedi više i izvozi više. MMF ceni da je to postignuto. Uz to, MMF ceni, a to će verovatno biti sadržaj analiza na osnovu koje je doneta ocena o uspehu programa koji se završava sa ovom godinom, da su troškovi prilagođavanja bili manji nego što se očekivalo, a posledice povoljnije nego što se predviđalo.

Ostaje pitanje održivosti. Za MMF, sa stanovišta mandata kojim se rukovodi, održivost nije u prvom planu. Jeste u smislu prethodne ocene, na osnovu koje se formuliše stendbaj program, da su kretanja u zemlji koja traži finansijsku pomoć neodrživa, ali program mera koji ima za cilj makroekonomsku stabilizaciju nema za cilj da ona, ta stabilizacija, kada bude dostignuta, bude i održiva. To prelazi u nadležnost Vlade, koja može da nastavi da koristi MMF kako bi imala dodatnu podršku za svoju privrednu politiku, ali MMF nema ni sredstva, a ni stručnost da uslovljava Vladu ili da je savetuje kako da reformiše svoju, ne samo privrednu, politiku i ustanove kako bi se ostvarena makroekonomska stabilnost održala, recimo srednjoročno posmatrano (tri do pet godina).

To ima za posledicu da stendbaj programi najčešće ne olakšavaju problem održivosti makroekonomske stabilnosti. Srbija, uostalom, nije lišena iskustva sa programima koji nisu sprovedeni ili koji nisu vodili trajnijoj stabilnosti jednom kada su bili okončani. Razlog za to jeste jednim delom u karakteru tih programa. Da bi se to videlo na primeru najnovijeg koji se završava sa visokom pozitivnom ocenom, ima smisla ukazati na njegove troškove i na preostale probleme privredne politike, koje taj program ostavlja u nasledstvo.

Srpski program je imao za cilj fiskalnu konsolidaciju, pre svega povećanjem poreza i smanjenjem javnih izdataka na plate i penzije. Da bi se dobila realnija slika onoga što je postignuto u javnim finansijama, možda nije rđavo porediti nivoe javne potrošnje i prihoda sa onima iz perioda pre 2008. godine. U periodu od 2009. do 2013. javni prihodi su u odnosu na BDP smanjeni, a rashodi su uglavnom ostali na istom nivou u odnosu. Razlika je, grubo rečeno, oko procentnih poena (prihoda u odnosu na BDP). Rashodi su, što bi rekao MMF, dramatično povećani na nešto malo preko 48 odsto bruto domaćeg proizvoda. Programom iz 2015. rashodi su smanjeni i uglavnom su došli do nivoa gde su bili pre 2008, isto kao i prihodi.

Tako da su programom iz 2015. javne finansije uglavnom vraćene na udeo u bruto domaćem proizvodu koji su imale u periodu od nekoliko godina pre 2008. Razlika je u tome što je stopa rasta sada znatno niža nego u periodu pre 2008. MMF i većina komentatora porede stanje javnih finansija sa onim u periodu od 2009. do, recimo, 2012, a MMF ima u vidu i stanje od 2012. do 2014. Tako da se stiče utisak o značajnom preokretu. Ukoliko se, međutim, period posle 2009, pa i onaj posle 2012, uzmu kao krizni, iz spoljašnjih ili unutrašnjih razloga, nije lišeno smisla reći da nije došlo do strukturnih promena u javnim finansijama, ali jeste usporen rast privredne aktivnosti.

Ovo usporavanje moglo bi se bar delimično pripisati programu iz 2015, koji se završava sa ovom godinom. Nezavisno od toga, po prirodi ovakvih programa konsolidacija ili stabilizacija nisu samo stavljene ispred fiskalne reforme već i ispred strukturnih reformi. Štaviše, sam program nije uzeo u obzir, bar ne dovoljno, posledice krize od 2009, tako da je veoma spor proces finansijske konsolidacije, kako u privatnom tako još više u javnom sektoru. Uz to, smanjena je ne samo javna već i privatna potrošnja. Zapravo, najveći doprinos rastu, takvom kakav je ostvaren, može se pripisati rastu izvoza i usporenijem rastu uvoza.

Ovo sve može da predstavlja problem održivosti postignute makroekonomske stabilnosti. Jedan problem jeste pritisak da se povećaju plate i penzije kako bi se povećala potrošnja (ili kako bi se vratila na prethodni nivo), a drugi je da se povećaju sredstva budžetskih korisnika, recimo i zbog potrebe da se ulaže u praktično sve što je u nadležnosti ili u vlasništvu države. Ukoliko privredni rast ostane negde do tri odsto, to će biti veoma teško izvodljivo.

Tako da nije baš izvesno da je došlo do dramatične promene, a ostaje da se vidi hoće li postignuta makroekonomska stabilnost biti privremena ili održiva.


Komentari

Ostavite komentar Reklamiranje, vulgarno izražavanje i lični napadi strogo su zabranjeni. Neprimereni komentari neće biti objavljeni, shodno Pravilniku za postavljanje sadržaja korisnika.

Vaše ime: 

Vaš komentar:



Prijavite se da biste ostavili komentar ili se registrujte ovde.