DNEVNIK ZABLUDA: Urbanizam kasarni

Vеčernje novosti – 12. avgust 2017. 17:37
GODINE 1972. dignuto je u vazduh modernističko stambeno naselje Pruit-Ajgo u Sent Luisu, SAD. Ovaj primer sledili su mnogi gradovi. Bilo je to odbacivanje koncepta izgradnje bezličnih, uniformnih blokova zgrada u kojima niko ne želi da živi. Taj surov urbanistički model, razvijen od modernista na Zapadu, posle Drugog svetskog rata prihvatile su mnoge zemlje, među kojima i one u Istočnom bloku. Njihov socrealistički urbanizam sadržao je masovnu proizvodnju jednoličnih, jeftinih arhitektonskih objekata, što je zadovoljavalo potrebe velikog broja beskućnika. Međutim, koncept se u svetu pokazao neodrživim. Jer, stanovnici su napuštali ove “mašine za stanovanje”. Posleratnom izgradnjom Novog Beograda podignuta je najveća “spavaonica” na Balkanu, a mišljenja korisnika nehumanih blokova sačuvana su u i danas u popularnim imenima brutalnih novobeogradskih zgradurina: “Šest kaplara”, “Konzerve”, “Besne gliste”, “Kineski zid”, “Kifla”, “Četiri idiota”. Početkom osamdesetih, srpski arhitekti postmodernisti suprotstavili su se surovom urbanizmu uniformnih blokova Novog Beograda izrađenim po uzoru na modele koji su svojim đubrištima od arhitekture prepunili svet. Za novu generaciju arhitekata, urbanizam nije bio gradnja za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već za ljude sa dušom, humana alternativa zastarele nakaradne utopije. Međutim, skoro pet decenija kasnije, svedoci smo povampirenja stare, odavno odbačene urbanističke zablude. Objavljeni su rezultati konkursa za satelitski grad na Makiškom polju u Beogradu. Prva nagrada dodeljena je radu docenata Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Dragana Marčetića i Milana Maksimovića. Već na prvi pogled, jasan je povratak autora na nehumanu urbanističku koncepciju koja je odavno sahranjena u Sent Luisu. Umesto savremenih urbanističkih modela koji se danas primenjuju u svetu, Beograd je na Makišu dobio najtvrđu varijantu socrealističkog urbanizma. Teško da će ovaj, odavno odbačen koncept brutalnih blokova karakterističnih za posleratnu masovnu proizvodnju, zadovoljiti savremene zahteve stanovnika, ali i investitora. “Mašine za stanovanje” su odavno napuštene na Zapadu, a model posleratnog socrealističkog planiranja zamro je kod nas, pa čak i u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka. Umesto što nam dvojica autora “podmeću” odavno prevaziđen urbanistički koncept, trebalo je da se mnogo više pozabave dostignućima svojih nekadašnjih profesora u periodu sedamdesetih i osamdesetih, posebno čuvene Beogradske škole stanovanja, koja je ostavila i svetle primere. Njihovo bezidejno, bledo, šuplje, morbidno rešenje razočaravajuće je čak i za investitore laike, poput Bogoljuba Karića, koji je tu zamislio svoj novi blistavi Singapur, a ne gomile jednoličnih kasarni. Umesto Grada budućnosti, dobili smo bedan primer propalog, odavno napuštenog urbanističkog bezumlja.

Komentari

Ostavite komentar Reklamiranje, vulgarno izražavanje i lični napadi strogo su zabranjeni. Neprimereni komentari neće biti objavljeni, shodno Pravilniku za postavljanje sadržaja korisnika.

Vaše ime: 

Vaš komentar:



Prijavite se da biste ostavili komentar ili se registrujte ovde.